Categories
Istorija

Juhor, temnićki Parnas

Kulturni život Varvarina i Temnića

Kulturni život Varvarina i Temnića bi svojom raznolikošću i bogatstvom kroz vreme mogao da ukaže na dve stvari. Prva, da je ranije bio dosta bogatiji nego što je to danas slučaj. Druga, da se kulturi i umetnosti pridavao dosta veći značaj, u svim njihovim segmentima. Kada je reč o Varvarinu i njegovoj okolini, oni su zaista brojni.

Materijalni ostaci na prostoru Temnića ukazuju na to da je pismenost u ovim krajevima bila i u davna vremena prisutna. Najbolje svedočanstvo je Temnićki natpis, koji je dao ime i jednoj od najznačajnijih kulturnih manifestacija Varvarina. O njoj će posebno biti reči, zbog značaja i prestiža koji je postigla.

Kada se približimo bliskijoj prošlosti i nama savremenom dobu, bogatstvo kulturnog života postaje sve jasnije. Cvetaju dramska i muzička umetnost, brojni stvaraoci likovne i primenjene umetnosti, u novije doba i fotografije. Naravno, i književni stvaraoci koji u reči pretoče sve boje svog zavičaja.

Književnost i pisano stvaralaštvo

Književna promocija u Varvarinu

Veliki je vremenski raspon između Temnićkog natpisa i druge polovine 19.veka kada imamo prva sačuvana pisanja iz našeg kraja. Daleko od toga da ih u međuvremenu nije bilo, ali mi ih danas nemamo sačuvane. Dobrim delom su za to zaslužne istorijske prilike koje su dovele do toga da se narodna književnost očuvana jedino usmenim putem.

Čak i tako sačuvana, kroz narodne pesme, izreke i priče zabeležene iz Temnića, dosta govori o narodnom duhu svog vremena. Vrlo su interesantne pesme koje govore i o narodnom životu i običajima, kao i o nedaćama sa kojima se borio. Sve to zabeleženo je tokom 19.veka, najviše zaslugom Stanoja Mijatovića i njegovom terenskom radu.

Književnost 20.veka donela je nove forme i dosta više stvarala, koji su se lično afirmisali. To je postalo dosta češća praksa u protekle četiri decenije, kada knjiga postala dosta dostupnija široj javnosti, i kada je prestanak cenzure omogućio širu umetničku i stvaralačku slobodu.

Do danas su se među umetnicima iz Varvarina i Temnića najviše afirmisali Zlata Živadinović iz Bačine, Toplica Simić, nekadašnji direktor Doma kulture, književnik i publicista, Aleksandar Vasić, istaknuti član Pozorišta iz Varvarina i pisac jedne od najpoznatijih knjiga o Varvarinu, Nataša Živić-Stanković, poreklom iz Varvarina, i drugi.

Osim navedenih književnika, postoji niz drugih stvaralaca iz Varvarina i varvarinskog kraja, ili onih koji su potekli iz Varvarina, a svoj stvaralački rad nastavili na drugom mestu. Pored njih, postoji i veliki broj stvaralaca kojima je književni rad hobi, ili su još uvek neafirmisani kao autori.

Pozorišna i dramska umetnost

Predstava Gradskog pozorišta Varvarin

Pozorišna umetnost u Varvarinu datira još s početka 20.veka i vezana je za organizaciju Velike poljoprivredne izložbe. U sklopu izložbe priređena je i pozorišna predstava “Hajduk Veljko” koju je izveo pozorišni ansambl iz Varvarina. Grupa je nastavila da radi u kasnijim godinama, pa i za vreme Drugog svetskog rata.

Posebno će se pozorišna umetnost aktivirati u posleratnim godinama, i vrlo brzo će pozorište steći veliku popularnost. Predstave su se nizale, a iz ovog vida scenske umetnosti će se pojaviti i kulturno-umetničko društvo. Uz kraće prekide, pozorište je očuvalo svoj kontinuitet sve do početka 21.veka.

S kraja 90-tih godina pozorište u Varvarinu će doživeti novu renesansu, koja je potrajala skoro dve pune decenije. Odigran je veliki broj predstava, na brojnim scenama đirom zemlje, a veliki broj glumaca amatera Gradskog pozorišta Varvarin prikazao je svoj talenat i umeće. Isti slučaj je bio i u pređašnjim generacijama.

Ovo svakako nije slučajnost, jer je varvarinski kraj inače poznat po mnogim dobrim glumcima, od kojih su se mnogi dokazali i na većim scenama. Neki od njih su ostvarili i uspešnu filmsku i televizijsku karijeru, najpoznatiji je Jovan Janićijević-Burduš, a u mlađim generacijama Natalija Dimitrijević, rediteljka poreklom iz Varvarina.

Muzička i vokalna umetnost

Orkestar na manifestaciji “Na izvoru kraj kisele vode”

Ova vrsta umetnosti je verovatno najraširenija, i jedna od najpopularnijih. Ne samo u savremeno doba, već i kroz sve periode u prošlosti kraja. Danas možemo da kažemo da su jedno od glavnih obeležja Bošnjana vrsni harmonikaši, kojih ima takođe i u ostalim mestima opštine. Pored harmonikaša, tu su i drugi muzički izvođači.

Muzička umetnost je naročito zaživela u drugoj polovini 19.veka. Tada se narodnim i tradicionalnim instrumentima, okarini i fruli, pridružuju bas, gitare i drugi instrumenti. Početkom 20.veka veliku popularnost stiče harmonika, i ostaće do danas sastavni deo svih narodnih veselja, igranki ili orkestara.

Osim orkestara, koji su veliku slavu u Varvarinu doživeli 60-tih i 70-tih godina 20.veka, veoma važan deo muzičkog života bio je i hor. Varvarinski hor je uspešno radio decenijama, posebno tokom prve polovine 20.veka. Hor je radio i tokom Drugog svetskog rata, a pre njega ostvario je brojne turneje širom zemlje i van nje.

Savremeno doba donelo je novi pristup muzici, ali i mnoga imena koja su se u tom svetu afirmisala. Neki od njih su Srđan Jovanović, zatim Predrag Peca Jovanović i Saša Vasić kao vokalni solisti, članovi nekada vrlo popularnog benda “Skakavci”, Milan Svrzić i Igor Lazarević, velika nada operske scene Milena Damnjanović… Kada su svirači u pitanju tu su Danilo Mišković, Željko Damnjanović, Nenad Simić, i drugi na harmonici, Mihajlo Antonijević, na saksofonu, Aleksandar Jovanović, na klaviru…

Likovna i primenjena umetnost

Promocija karikatura Gorana Ćeličanina-Čelika

Likovna umetnost je takođe veoma prisutna kada je kulturni život varvarinskog kraja u pitanju. Veliku popularnost je stekla zahvaljujući slikarstvu, i stvaraocima koji su i akademskog obrazovanja danas, kao i slikarima naivcima po kojima je kraj dosta poznat.

Čest motiv slikara varvarinskog kraja su upravo zavičajni motivi, bilo da je u pitanju priroda i pejzaži, ili su u pitanju neke od znamenitosti i arhitektura. Osim slikara kod kojih su prisutne različite tehnike, jedan veliki period poslednjih decenija obeležila je i karikatura, posebno zahvaljujući Goranu Ćeličaninu-Čeliku.

Prisutno je i vajarstvo, a poslednjih decenija su među varvarinskim stvaraocima primenjene umetnosti zaživeo dizajn različitih profila, od tekstilnog do grafičkog dizajna. Na dizajn se nadovezuje i fotografija, pre svega kada je umetnost u pitanju, i neki od stvaralaca su postali priznati umetnici.

Neki od najpoznatijih slikara varvarinskog kraja su Nenad Šelić, Dragoljub Bjedov-Beg, Tomislav Paunović, Budimir Rajković-Linger, Dobrivoje Stević-Peca, Branislav Spasojević-Laćin, Milutin Mojsilović, i brojni drugi. Kada su u pitanju strip, karikatura, grafika i dizajn, tu je Goran Ćeličanin, u vajarstvu Goran Mikić, a u fotografiji  Slobodan Simić.

Kulturni život Varvarina i njegova perspektiva

Ovo je samo kratak pregled svega onoga što o kulturnom životu Varvarina i njegovim stvaraocima može da se kaže. Svakoj od tema biće posvećen poseban prostor, da bi se o svemu dovoljno i ravnopravno reklo. Ono što posebno treba da imponuje je to što mnogo toga može da se kaže, zahvaljujući radu umetnika iz svih oblasti.

Ako gledamo iz ugla današnjice, kulturni život Varvarina nekad deluje veoma bogato. U najmanju ruku bi samo za radove stvaralaca likovne i primenjene umetnosti mogao da postoji atelje, kao i uslovi za rad hora, pozorišta i drugih umetničkih stvaralaca. Realnost je takva da u ovom trenutku malo toga postoji, a nosioci aktivnosti kada je kulturni život u pitanju su Opštinska biblioteka Varvarin i individualci entuzijasti.

Categories
Istorija

Pola veka u reketu

Košarkaški klub Temnić

Vrlo značajnu sportsku tradiciju u opštini Varvarin ima košarkaški klub “Temnić”, gotovo pola veka. Kada je košarka kao sport u pitanju, njena popularnost je došla kasnije u odnosu na ostale sportove, ali se njen kontinuitet do danas očuvao. Sve je počelo kao školski sport, da bi se nakon jedne decenije to pretvorilo u sportsku priču koja živi i danas.

Košarkaški klub „Temnić“ je danas jedini košarkaški klub u opštini Varvarin, osnovan je 30. aprila. 1977 godine. Veliku ulogu u osnivanju košarkaškog kluba te ‘77-me godine imali su Stojan Bogdanović, Radivoje Dolić-Beli, Radomir Anđelković, Radmilo Nenadić, Dragan Spasojević i profesor Božin Jovanović kao prvi trener tada osnovanog košarkaškog kluba.

Visoki start

Veterani KK Temnić

Interesovanje za košarku kao sport javilo se tek po osnivanju Srednje škole u Varvarinu 1965.godine. Sve je započelo kao školski sport koji je okupio i zainteresovao omladinu i decu da se njim bave. U to vreme košarkaški klub je okupljao decu osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta iz Varvarina i okolnih mesta, kao i opštine Ćićevac.

Popularizacija košarke kao sporta došla je nakon što je tim varvrinske Gimnazije zauzeo 3.mesto na Sportskim igrama srednjoškolaca Srbije. Deo te ekipe koja je ostvarila najbolji plasman na ovakvom takmičenju bili su i Boban Petrović i Goran Grbović. Obojica su u kasnijim godinama ostvarili vrlo zapažene košarkaške karijere, kao članovi tima KK Partizan, i reprezentacije Jugoslavije.

Košarkaški klub iz najboljeg doba

Košarkaški tim KK Temnić 1981.godine

Upravo ovo postignuće na Sportskim igrama bila je inicijalna kapisla da se 1977.godine zvanično osnuje košarkaški klub. Prvi trener košarkaškog kluba bio je profesor Božin Jovanović, a prvi predsednik kluba Radivoje Dolić-Beli. Već u toku svoje prve decenije postojanja košarkaški klub iz Varvarina zabeležio je najbolje takmičarske rezultate u svojoj istoriji.

Kroz istoriju košarkaški klub “Temnić” doživeo je razne uspehe. Najveći od njih bio je plasman u Jedinstvenu srpsku ligu, tadašnju prvu srpsku ligu, 1982.godine. Tu se zadržao samo jednu sezonu pošto je presudilo nedovoljno iskustvo, kao i nedovoljne finansije. U kasnijim godinama klub je uspevao da se izbori za nastupe u Drugoj ligi Srbije i Prvoj ligi Srbije.

Iz doba najveće slave kluba, i plasmana u prvu srpsku ligu, kao najznačajniji igrači istakli su se Dobrosav Dolić, Zoran Stojiljković, Dragiša Simić, Dragan Spasojević, Predrag Jovanović, Zoran Velimirović, Dejan Jovanović, Goran Đorđević i M. Ilić. Klub je i u kasnijim godinama imao dobre igrače, koji nisu ponovili uspehe Petrovića ili Grbovića, a i značajniji takmičarski uspesi su izostali.

Neki novi klinci

Mlađi naraštaji KK Temnić i trenerski tim

Košarkaški klub Temnić je 2017. godine obleležio četrdesetogodišnjicu svog postojanja. Za tu priliku je snimljen film “Neki novi klinci”, prikazujući mlade snage kluba, ali i pravac u kom je klub isplanirao budućnost. Na samom projektu radili su Srđan Marjanović i Dražen Simonović, predsednik košarkaškog kluba, kao i mnogi bivši igraci i prijatelji sporta i košarke.

Klub se danas prvenstveno usmerio na školu košarke, i u tom pravcu ostvaruje odlične rezultate. Novu prekretnicu u razvoju kluba predstavlja i osnivanje ekipe mlađih pionirki košarkaškog kluba “Temnić”. Temeljan rad je već dao rezultate budući da se Elena Vićić, članica kluba, našla na spisku 24 najboljih košarkašica u Srbiji za 2008. godište i pozvana da učestvuje na drugi savezni trening kao predstavnik košarkaškog kluba “Temnić”.

Categories
Istorija

Odbojkaška tradicija u Varvarinu

Odbojkaški klub Temnić

Sportski život Varvarina je u znaku Temnića, čije ime se najčešće koristi i koristilo za nazive sportskih klubova. Najpoznatiji je fudbalski klub Temnić, čija tradicija je i najduža, skoro čitav vek. Veliku popularnost u ranijim vremenima uživala je i odbojka, kao i odbojkaški klub Temnić.

U Varvarinu je odbojka veliku popularnost stekla u međuratno doba, posebno 30-tih godina, u čemu je Sokolsko društvo igralo veliku ulogu. Popularnost je održala i za vreme rata, a posebno u posleratno doba kada je doživela i svoj procvat u Varvarinu.

Začeci odbojke u Varvarinu

Odbojkaši Temnića u posleratno doba

Malo je sačuvanih informacija za najraniji period, tačnije za predratno i ratno doba odbojkaštva u Varvarinu. Kao i u slučaju fudbala, odbojka je u Varvarin stigla kao lična inicijativa i najviše se primila kao školski sport, u misiji Sokolskog društva. Nastavila je da se igra i tokom Drugog svetskog rata.

Zenit odbojke u Varvarinu

Nakon Drugog svetskog rata odbojka u Varvarinu postaje sve popularniji sport. Proći će par decenija pre nego što novoosnovani odbojkaški klub Temnić ne doživi svoje zvezdane trenutke, međutim već u posleratnim godinama počela je da se gradi staza za ostvarenja u periodu od 60-tih do 80-tih.

Odbojkaši Temnića 60-tih godina

Odbojkaški klub Temnić bio je jedini u opštini, pa nije imao jaču takmičarsku ligu. Najveći klubovi dolazili su iz susednih opština i gradova Kruševac i Paraćin. Jedan deo odbojkaša iz Varvarina nastupao je za neke od ovih klubova, dok su igrači Temnića bili članovi II lige.

Kao dugogodišnji član ove lige, odbojkaški klub Temnić je tokom 60-tih godina izgradio dobar tim koji je nastavio da se gradi i održava tokom narednih decenija. Neki od igrača koji su potekli iz Temnića nastavili su uspešne igračke karijere i u drugim odbojkaškim klubovima, najviše Napretku iz Kruševca.

Najpoznatija imena varvarinske odbojke

U vreme kada je odbojka bila u ekspanziji kao sport u Varvarinu ekipu su sačinjavali: Aleksandar Miladinović, Miodrag Milošević, Miodrag Mitić, Gela Marković, Milan Begović i Paja Ružić, koji je osim karijere u Temniću, napravio uspešnu karijeru igrajući i za Napredak.

Odbojkaški klub Gimnazije Varvarin 1970/71.godine

Kontinuitet je uspešno nastavljen i tokom 70-tih i 80-tih godina, kada su nosioci odbojke u Varvarinu bili Tune Svrzić, braća Siniša i Čeda Stamenović, nastavnici fizičkog vaspitanja u varvarinskoj školi. Njima su se iz mlađih generacija pridružili Zoran Milenković, Mićko Jovanović, Miljković i drugi.

U periodu od 90-tih godina, a naročito u nama najbliskije doba odbojka je počela da bledi, pa je manje i odbojkaša u novijim generacijama. Najuspešniju karijeru je ostvario Vladimir Miljković, i kao igrač i kao trener u beogradskim odbojkaškim klubovima, kao i Saša Milenković.

Odbojkaši Temnića 80-tih godina

Odbojkaški klub Temnić danas

Odbojka je u Varvarinu nastavila da se igra, pa odbojkaški klub Temnić postoji i danas. Klub je danas član Sportskog saveza Varvarin. Ipak, njegove aktivnosti su daleko od nekadašnje tradicije koja je postojala u drugoj polovini 20.veka.

Odbojkaški klub je uglavnom orijentisan na mlađe kategorije i uzraste. U seniorskim kategorijama se više ne takmiči i ne učestvuje u ligi. Aktivnost koja postoji vezana za odbojku u Varvarinu od 2010.godine održava Saša Milenković kao rukovodilac OK Temnić.

Categories
Istorija

Narodna nošnja Temnića

Odevanje na kraju 19. i početkom 20.veka

Temnić je geografska regija koja predstavlja najjužniji i najuži deo Šumadije. Granice su mu se vremenom menjale, prostirao se i do Belice, a danas se uglavnom poklapa sa teritorijom opštine Varvarin. Temnić izlazi i na Moravu, što ga svrstava i u Pomoravlje. Sve ovo, kao i česte migracije i naseljeničke struje, čine da je narodna nošnja Temnića dosta raznolika i raznobojna.

Prateći i pojedinačno po porodicama i njihovom poreklu u čitavom kraju Temnića, može da se uoči da je i to imalo uticaja na odevanje. Ovo je naročito dolazilo do izražaja pre više od 100 godina, kada su se još uvek dosta čuvali običaji i tradicija iz starih zavičaja. Deo odevanja zaveležen je na starim fotografijama, ili u zapisima istraživača koji su se bavili Temnićem, poput Stanoja Mijatovića.

U ovom članku biće prikazano odevanje najvećeg dela stanovništva Temnića, onih delova odeće koji su bili najčešće u upotrebi. Iz zapisa Stanoja Mijatovića biće navedena dva odlomka, koji se više tiču narodnih običaja Temnića. Međutim, osim što otkrivaju interesantne detalje o odevanju, isto tako daju interesantne podatke o životu stanovnika ovog kraja.

Ženska narodna nošnja Temnića

Žensko odevanje u Temniću bilo je vrlo raznoliko i menjalo se dosta kroz vreme. Na to su uticali i talasi naseljavanja stanovništva, a krajem 19.veka i uticaji građanske nošnje i oblačenja. To će posebno biti karakteristično za varošicu, koja je u tom pogledu uvek bila veoma moderna. Kod seoskog stanovništva je odeća bila najvećim delom šumadijskog tipa, sa uticajima drugih krajeva Srbije.

Suknja

Suknja je bila jednostavna, vunena i jednobojna — tzv. vunjara. Nastala je po ugledu na gradsku nošnju, a kasnije je postajala raznobojnija. Dužina suknje i način kojim je ukrašavana su varirali u zavisnosti od mode. Najčešća je bila bordura od kupovne tkanine i ukrašavala se cvetnim motivima, koji od polovine 19.veka postaju karakteristika šumadijske nošnje.

Kecelja

Pregača ili kecelja se uklapala sa bordurom na suknji i čarapama, koje su vunene sa utkanim cvetnim ornamentima. Kecelja je najčešće bila crne boje, ukoliko je bila pod uticajem građanske mode i mode Šumadije. Među doseljenim stanovništvom su bile raznobojnije, uklapale su se sa bojom sukanja ili su bile bele boje sa ukrasnim vezom i ornamentikom.

Košulja

Košulja se krojila po uzoru na gradsku košulju, bila je bele boje i sa bogatim vezom, najčešće cvetnim motivima. Ranije u toku 19.veka nošena je najčešće duga bela košulja – pamuklija. Vremenom je ona zamenjena, tako da je od polovine 19.veka najzastupljenija bila košulja od srpskog platna ili drugih kupovnih materijala kod imućnijeg stanovništva.

Prsluk

Tokom prve polovine 19.veka u Temniću se kod žena nosio zubun, koji je vremenom nestao iz upotrebe, dok se u Levču zadržao. Jelek je i dalje ostao obavezan deo, i nosio se isključivo od pliša, koji se bogato ukrašavao gajtanima i srmom. Pod uticajem gradske mode kod žena su se pojavile i libade, posebno u imućnijim porodicama, a nosile su se i različite vrste haljetaka sa dugim rukavima.

Oglavlje

Povezivanje je kod žena u Temniću bilo raznoliko. Najčešće se nosila bela marama, koja je bila obavezni deo odeće kod udatih žena. Način povezivanja je isto dosta varirao, što se posebno odražavalo kod doseljeničkih porodica. Marame su bile kvadratnog oblika, preklapale su se po dijagonali i najzastupljenije je bilo vezivanje marame ispod brade.

Obuća

Obavezne su bile jako ukrašene čarape i plitki opanci sa malim nosom, domaće izrade od neprerađene goveđe ili svinjske kože. Od kraja 19. veka koristili su se i opanci zanatske proizvodnje. Kupovne cipele tokom 20. veka preko praznične prerastaju u svakodnevnu obuću. Nošeni su opanci zanatske izrade, a pod uticajem mode pored opanaka imućnije devojke i žene nosile su i duboke cipele na šniranje sa malom štiklom.

Muška narodna nošnja Temnića

Muško odevanje Temnićana je bilo jednostavnije u odnosu na žensko, i u pogledu boja kao i u pogledu materijala od kojih se pravila nošnja. Ipak, i ovde su postojale razlike, koje su ukazivale i na poreklo stanovništva kao i na imovinski status. Razlikovalo se i odevanje od toga da li je kraj bio bliži Moravi ili je bio Gornji Temnić koji je gravitirao prema Levču i bio pod uticajem Šumadije.

Fermen

Kod muškaraca se kao prsluk dosta nosio gunjić, negde poznat i kao džemadan, koji se krojio ili od sukna, ili od šajaka i čoje. Takođe od ovih materijala se nosio i prsluk fermen, mahom kod imućnijih ljudi, koji su nosili i koporan sa rukavima. Fermen je bio bogato ukrašavan gajtanima po ivicama i na leđima. Kasnije je postao obavezan deo nošnje svih muškaraca.

Anterija

Ovo je vrsta kratkog kaputa koji se oblačio preko košulje i bio dugačak sve do ispod struka. Bio je poznat i pod nazivom gunj. Prednji delovi anterije su se preklapali jedan preko drugog. Anterije su najčešće bile tamnoplave boje sa vezovima od svilenog gajtana. U 19.veku su ih nosili imućniji meštani, da bi početkom 20.veka postala zastupljenija kod svih Temnićana.

Košulja

Košulja se najčešće izrađivala od pamučnog platna. Bila je dužine do sredine butine i izrezana na prsima. Oko vrata se nalazila mala kragna, a rukavi na košulji su se završavali manžetnama ili taslicama. Najzastupljeniji način nošenja je bio takav da se prvo ona oblačila i upasivala u pantalone. Takođe je postojalo i da se nosila preko pantalona, posebno belih, a preko nje stavljale taknice.

Čakšire

Obaveza deo odela bile su čakšire, koje su krojene su sa plitkim turom i užim nogavicama. U pomoravskom kraju nošene su takođe čakšire od sukna ili od šajaka, sa naborima. U modu su ušle i pantalone “na bridž”. U kraju oko Morave su osim čakšira bile popularne i bele pantalone, preko kojih je išla duga bela košulja, a preko nje su se nosile tkanice.

Tkanice

U ovom kraju je i u letnjem i u zimskom periodu najširu primenu imao je tkani vuneni i pamučni pojas, poznat kao tkanice. Opasivan je oko struka, a najčešće je bio izatkan od vune. Ovaj pojas je najčešće bi prugaste ornamentike, različite širine koji se celom dužinom obavijao oko pojasa. Kraj pojasa se sa leve strane spuštao niz bedra, kao ukras.

Kapa

Za pokrivanje glave se u Temniću koristila vunena kapa crne boje – šubara, i crveni fes mahom u prazničnim prilikama. Bilo je uobičajeno i obavijanje peškira oko kape, kako pamučnog tako i izatkanog od vune, osobito zimi. Od polovine 19.veka najzastupljeniji su postali šeširi, od kupovnog materijala ili slameni, kao i šajkača koja se vremenom odomaćila.

Obuća

U obući su, kao i kod žena, prisutne vunene čarape, uvek bogato ukrašene cvetnim vezom. Osim čarapa, nosili su se opanci domaće izrade od neprerađene goveđe ili svinjske kože, a od kraja 19. veka koristili su se i opanci zanatske proizvodnje. Muški opanci su bili karakteristični po izraženim kljunovima na vrhu opanaka, pa su bili poznati i kao šiljkani.

Mladalačka narodna nošnja i nevestinska odeća

Mladalačka odeća bila je kao i gradska pod uticajem zapadne mode, pa se u odevanju javio fes sa tepelukom, fistan kao karakteristična haljina, najviše kod stanovništva varošice i doseljenih Cincara. Osim njih nošena je jakna zvonastih rukava — libada. Libade su nošene prilikom venčanja, praznika, vašara i drugih svečanih prilika, a posedovanje libade isticalo je i imovinski status žene koja je nosi.

Kod devojaka su se menjala i frizure, komplikovanija oglavlja su izašla iz upotrebe i devojke sve češće ne nose marame ili su one jednostavnije, kupovne. Kosa se u to vreme brenovala i kolmovala, sekle su se šiške i trakama ukrašavale pletenice. Za razliku od njih udate i starije žene su se i dalje zabrađivale maramom, koja se uglavnom vezivala na podbratku.

Preko odevanja nevesti u šumadijsku žensku nošnju ulaze elementi srpskog građanskog kostima, najviše libade. Kao oglavlje neveste su najčešće nosile smiljevac, kapu koja se bogato ukrašavala cvećem i kojoj su dodavana i paunova pera. Od polovine 19.veka smiljevac se sve manje koristi, njega počinje da menja fes sa tepelukom, kome su se dodavali venčić i veo.

Košulja je ostala bele boje i bogato ukrašavana, a preko košulje su se na laktovima vezivale crvene trake. Nosio se jelek od pliša, ukrašavan gajtanima, i kratka suknja sa karakterističnom šarom “u kocke”, kare dezena. Suknja se nosila u kombinaciji sa keceljom, koja je bila sa izvezenim cvetnim elementima. Kod devojaka varošice odeća je bila nalik na gradsko odevanje, bez oglavlja.

Narodna nošnja i uticaji naseljenika

Temnić je bio naseljenički kraj, naročito u 19.veku kada su obnovljena mnoga zapustela naselja u prethodnom veku. Neka su u ovom periodu i nastala. Stanovništvo je dolazilo iz različitih krajeva, iz kosovsko-metohijskog kraja, sa današnjeg juga Srbije i Stare Srbije, i drugih krajeva. Sve ovo je uticalo i na običaje kada je u pitanju odevanje i moda koju su donosili.

Na nekima od sačuvanih slika možemo da primetimo da ima izrazitih elemenata odevanja stanovništva južne Srbije, pre svega oblasti Pčinje i Vranjskog polja. Ovo ne treba da predstavlja iznenađenje, budući da najveći deo stanovništva Maskara potiče upravo iz okoline Vranja, kao i veći broj porodica koje su se naselile u drugim selima Temnića.

Fotografija porodice koja je nastala s kraja 19. ili na početku 20.veka prikazuje stariju ženu koja ima oglavlje karakteristično za kosovski kraj. Već je navedeno da je varvarinski kraj u više navrata naseljavan stanovništvom sa Kosova, počev od Velike seobe u 17.veku. Neke starosedelačke varvarinske porodice su poreklom odatle, kao i veće kasnije naseljene kao što su Čabrići.

Iz zapisa Stanoja Mijatovića o Temniću

Zapisi Stanoja Mijatovića koji je na prelasku iz 19. u 20.vek proučavao Temnić, govore nam dosta o stanovništvu, njegovim običajima i svakodnevnom životu. U ovom slučaju sam izabrao dva odlomka koja pre govore o običajima, ali se u njima navodi i odevanje, tačnije šta je bilo karakteristično za odevanje stanovništva ovog kraja.

“…Pri ovom darivanju obično se ocu devojkinom ništa ne daje, ma da poneki čine u tome izuzetak. Majka dobija pamučnu anteriju ili jeleče, braća cipele, sestre vunene ili pamučne marame, a u najnovije vreme, po ugledu na varošane, kupuju im štof za haljine. Ostalom pak ženskinju daju se marame. Svaka, koja primi dar, daje dar. Tako majka daje zetu košulju, a sestre čarape ili kanice. Ostale žene, koje budu prišle da prime dar, daju za dar obično po čarape, kanice ili ubrus. Za čarape dobivaju skuplju a za ubruse jevtiniju maramu ili 40-60 p. d. u gotovom novcu.”

Ovo je prikaz svadbenih običaja i darivanja gostiju od strane mladenaca. Prikazuje šta se kome daruje, i od kojih materijala se izrađivala odeća. Košulja, čarape, tkanica ili marama su bile obavezan deo svakog poklona. Drugi običaj o kome govori Mijatović vezan je za sahranjivanje, a osim odevanja otkriva i jednu anegdotu iz narodnog života.

“…Za to vreme ženske nose vranu (crnu) šamiju i neće iz kuće niko poigrati niti zapevati. Udovica ili udovac neće se udati, odnosno oženiti, dok umrlom ne izda godinu i ne “obloži grob”. No ako misle pre godine to da rade, onda o sahrani, pri polasku na groblje razdreše kajiše na opancima, i tada im je, kako misle, oprošteno da to urade. Ovde se može čuti (u šali) da žena žali muža toliko dugo koliko vri lonac, kad se izmakne od vatre. Poneki od muških nose u znak žalosti za celu godinu crnu pantljiku oko fesa.”

Odavde možemo da saznamo da su se neki od običaja do danas održali, pre svega kada je u pitanju žalost i crna boja odeće. Drugi deo je interesantan jer potvrđuje da je fes bio u upotrebi kod muškaraca, kao i zbog interesantnog običaja otkupa. U svakom slučaju, još jedan prilog koji kao i odevanje govori o raznovrsnosti života u Temniću.

Categories
Istorija

Đurđevdan u Varvarinu

 Uranak i đurđevdanski običaji

Đurđevdan je praznik sa mnogo narodnih običaja. Ovo je krsna slava i verski praznik koji u Varvarinu i varvarinskom kraju slavi veliki broj porodica. Ovaj svetac se smatra i granicom između zime i leta, praznuje se za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve.

Mnogi običaji koji i danas postoje u varvarinskom kraju vezani su upravo za neke od ovih verovanja. Sem toga, ovaj praznik se obeležavao i okupljanjima u prirodi, što ima veze sa tim da praznik simbolizuje rađanje i početak novog ciklusa.

Đurđevdan kao krsna slava

Đurđevdan u porti crkve 1934.godine

Đurđevdan je jedna od najčešćih krsnih slava kod Srba kojom se obeležava uspomena na Svetog Đorđa, na ikonama predstavljenpg kao konjanik koji kopljem probada aždaju. Praznuje se dva puta, u proleće 6. maja kao Sveti Đorđe ili Đurđevdan, i u jesen 16. novembra kao Đurđic.

Tom prilikom se slavi spomen na prenošenje njegovih čudesnih moštiju, iz Nikomidije u Lidu Palestinsku. Inače je to svetac koji je dosta poštovan i kod drugih pravoslavnih naroda, posebno na Bliskom istoku, gde je prikazan na kamili, kako kopljem probada aždaju.

Ovaj praznik u varvarinskom kraju ima veze i sa slovenskim prethrišćanskim periodom. U predstavama boga Jarila ili Đurila možemo da primetimo skoro istu simboliku kao u liku Svetog Đorđa, a takođe je predstavljao početak leta i rađanja. Za njegov lik je najverovatnije vezana i legenda o Đerđelinu.

Danas je to jedna od najčešćih krsnih slava u Varvarinu i Temniću koju praznuju brojne porodice. Prema Stanoju Mijatoviću, u starom Varvarinu praznovali su ga Ilići, Daničići, Rakitovci, Grčići, Bugarčići i Rajići. Porodice su se vremenom podelile, a i dosta od tada doseljenih danas slavi Đurđevdan.

Đurđevdanski uranak i praznična tradicija

Đurđevdanski uranak 1931.godine

Jedan od starih običaja kod Srba koji se dosta praznovao u Varvarinu bio je da narod na Đurđevedan, rano pre zore ide na uranak. Odlazilo se u prirodu na đurđevdanski uranak, a lokacija je u našem kraju bilo na pretek, bilo u blizini reke, bilo na obroncima Juhora i okolnim šumama.

Običaj je bio da se na uranak nosi i hrana i piće, kao i da se peče prase ili jagnje na ražnju. Oni koji su poranili sačekali bi ostale da počne gozba u prirodi. Ova tradicija je dosta praznovana u predratno doba, da bi nakon toga bila zamenjenja prvomajskim urankom.

Osim narodnim urankom i praznovanjem u prirodi, Đurđevdan se dosta obeležavao i kolektivno u porti varvarinske crkve. Na značaj praznika ukazuje i to da je Temnićka biblioteka u Bačini kao svoju krsnu slavu slavila upravo Đurđevdan, što je prekinuto nakon Drugog svetskog rata.

Đurđevdanski običaji varvarinskog kraja 

Proslava Đurđevdana u Varvarinu

Najrasprostranjeniji običaji za Đurđevdan su pletenja venčića od bilja, umivanje i kupanje u vodi u koju su bile potopljene lekovite biljke, pre svega zdravac, grab i đurđevak. Ovo su običaji koji su karakteristični za veći deo Srbije, pa i Varvarin, dok postoje oni koji su karakteristični posebno za naš kraj.

Osim branja cveća od kog se pletu venci, zbog čega se nekad rano izlazilo na livade i polja, danas je ostalo kićenje kapija vrbom i cvećem. Veče uoči Đurđevdana odlazi se po vrbu, najviše kraj Morave, kojom se kite i ukrašavaju kapije, i kojoj se dodaje drugo cveće radi ukrasa.

Za kapije je u varvarinskom kraju vezan drugi običaj, čija tradicija ne može precizno da se ustanovi, a to je skidanje kapija devojkama koje su stasale za udaju. Moguće je da je običaj u vezi sa nekadašnjim urankom, u svakom slučaju je karakterističan, i pun brojnih zgoda i nezgoda, godinama unazad.

Đurđevdan kao praznik obiluje brojnim običajima, kako verskog tako i narodnog karaktera. Od davnina je poštovan u varvarinskom kraju i mnoge tradicije su se očuvale do današnjih dana. Sigurno da bi o đurđevdanskim običajima moglo dosta toga da se doda, i srećna slava svima koji slave!

Categories
Istorija

U Varvarin na vašar

Stočni vašar – panađur u nekadašnjoj varošici

Kada govorimo o vašaru u Varvarinu, koji ima veoma dugu tradiciju, treba napomenuti da je ovaj kakav ga danas poznajemo naslednik nekadašnjeg štočnog vašara. Prvi stočni vašar u varošici održan je 1854.godine, u takvom formatu, dok se prvi vašar održao 1839.godine.

Panađuri su u tadašnjoj Kneževini Srbiji bili prvi put ustanovljeni na leto 1839.godine. Prvi panađuri su trajali tri dana, i Varvarin, čija se varoš u to vreme naziva Bela Crkva, bio je jedna od 10 varošica Srbije koja je organizovala panađure. U isto vreme su ustanovljeni i petodnevni panađuri.

Ovaj podatak nam govori da je Varvarin u to vreme bio napredna varošica, s obzirom na to da se našao u krugu organizatora. Pored toga, u neposrednoj blizini su u isto vreme održavani panađuri u Kruševcu, Kraljevu i Ćupriji, što znači da je Varvarin bio poznat trgovački centar u to doba.

Prvi panađuri u Srbiji
Panađur u 19.veku

Panađuri su, kako izvori pokazuju, postojali i u vreme kneza Lazara i Moravske Srbije, da su u Kruševcu bili organizovani. Dolaskom Turaka se način života u mnogome izmenio, da bi tradicije krenule da se obnavljaju sa obnovom srpske državnosti.

Međutim, već pri organizaciji prvih panađura u Srbiji došle su do izražaja slabosti srpske privrede i njena krhka proizvodnja. Određeno je da se na panađurima moglo trgovati stokom i proizvodima domaće radinosti, sa namerom da se zaštite domaće zanatlije od konkurencije.

Zbog toga su uvedena brojna ograničenja, u pogledu trgovanja industrijskom i stranom zanatskom robom. Ipak, ograničenja su često morala da se menjaju, kao i formati panađura, neki su osnivani, drugi su gašeni, a do donošenja Zakona o panađurima 1865.godine bilo je 19 takvih promena.

Stočni vašari i Zakon o panađurima
Stočni vašar

Panađuri su bili prilično korisni za seosko stanovništvo koje je na njima nabavljalo jeftiniju rubo, a da u isto vreme prodaje i svoje viškove iz domaće radinosti. Na dobitku su bile i seoske opštine zbog prihoda koji su dolazili od zakupa i taksi, što je Varvarinu u to vreme bilo naročito korisno.

Kako su domaće zanatlije bile na dosta velikom udaru u pogledu cenovne konkurentnosti i strane zanatske a posebno industrijske robe, knez Miloš je 1859.godine uveo zabranu da se njom trguje na panađurima. Odlukom od 7.jula 1859.godine ustanovljeni su marveni panađuri – stočni vašari.

U kratkom roku se ipak pokazalo da je to bila veća šteta po poljoprivredu nego što je bila korist, pošto mnoga oruđa nisu mogla da se nabave. To je dodatno kočilo razvoj poljoprivrede. Rezultat svega toga bilo je usvajanje Zakona o panađurima 1865.godine, gde je kao kompromis usvojeno da se trguje svom robom.

Panađuri su od tada bili trodnevni, i održavali su se samo u mestima gde je zakon dozvoljavao. Jedno od tih mesta bila je i Bela Crkva, kako se varošica i dalje naziva. Iz sačuvanih dokumenata i izveštaja zna se najviše trgovalo stokom, a da su od dućana najzastupljeniji bili boltadžijski trgovci II i III klase.

Stočni vašar na prelazu vekova i Velika poljoprivredna izložba 1906.godine
Velika poljoprivredna izložbau Varvarinu 1906.godine

Stočni vašari su se održali kao vrlo važne smotre sve do kraja 19.veka, šta više, njihov broj se vremenom uvećavao. Nova transformacija se dogodila 1902.godine donošenjem Zakona o panađurima i nedeljnim pazarnim danima.

Izmenama u zakonu tada je definisano da se na stočnim vašarima moglo trgovati: stokom, stočarskim i poljoprivrednim proizvodima, kao i hranom za ishranu ljudi i stoke. Zakonom je bilo zabranjeno da se organizuju sve atrakcije kao što su panorame, cirkusi, predstave i ostali vidovi zabave.

Stanje je brzo nakon toga promenjeno, izmenama Zakona, kada je vašarima vraćena i prateća razonoda za posetioce. Šta više, Skupština zadrugara u Varvarinu održana decembra 1904.godine donela je odluku da se organizuje Velika poljoprivredna izložba, a za organizatora imenovala varvarinsku Zemljoradničku zadrugu. No, to je tema jedne nove interesantne priče iz varvarinske hronike.

Categories
Istorija

Varvarin iz putopisa

Varvarin u beleškama putopisaca

Najraniju istoriju Varvarina možemo da pratimo iz prvih pomena koji su sačuvani u turskim defterima, gde se Varvarin pominje kao naseljeno mesto. Druga vrsta istorijskih izvora prvog reda koja ostavlja korisne podatke o Varvarinu su beleške putopisaca koji su prolazili našim krajevima.

Za razliku od deftera koji su administrativni dokumenti i služe u svrhe popisa i oporezivanja, ali su dosta pouzdani i detaljni, putopisi nisu formalnog karaktera. Oni izražavaju stav i lični utisak osoba koje su prolazile kroz Varvarin, ali su zbog utisaka i pružaju više informacija kojih u popisima nema.

Najznačajniji putopisci koji su kroz varvarinsku istoriju posetili mesto kraj Morave bili su Bertrandon de la Brokijer u prvoj polovini 15.veka, zatim poznati turski svetski putnik Evlija Čelebija skoro dva veka kasnije, u prvoj polovini 18.veka austrijska vojna komisija koju su činili pukovnik Najperg, činovnik Helbling i inženjerijski kapetan Epšelvic.

Do kraja 18.veka ponovo Austrijanci tokom ratova sa Turcima u nekoliko navrata prolaze krajeve oko Varvarina. Zapis o njima ostavio je i Josif Miteser, čuveni zemunski vojni oficir koji je održavao vezu sa srpskim kneževima, a upravo pismo namenjeno Miteseru je kasnije bilo kobno po Aleksu Nenadovića i uvod u Prvi srpski ustanak. Poslednji značajan putopisac bio je Feliks Kanic, koji je u dva navrata obilazio Varvarin.

Bertrandon de la Brokijer

Bertrandon de la Brokijer na minijaturi poklanja svoju knjigu vojvodi Filipu Dobrom

Bertrandon de la Brokijer je bio burgunijski putopisac i činovnik na dvoru burgundskog vojvode Filipa III Dobrog. On je između 1432. i 1433. proputovao Bliski istok, Malu Aziju i Balkansko poluostrvo. Na zahtev Filipa Dobrog je dve decenije nakon putovanja napisao knjigu “Putovanje preko mora”.

Tokom ovog putovanja Brokijer je prošao kroz današnju Siriju, Malu Aziju, pa preko Balkana i kroz Srbiju u povratku domovini. Ostavio je jako zanimljive opise Srbije tog vremena neposredno uoči pada pod tursku vlast, a za nas je dosta značajan njegov boravak u okolini Varvarina.

Brokijer je putovao levom obalom Velike Morave od Kruševca na putu prema Smederevu. Na tom putu prošao je kroz Temnić. Iz tog opisa saznajemo o Varvarinu, kao i o turskoj floti koja se već u to vreme nalazila kod Stalaća, sa suprotne strane Morave. U svom zapisu govori:

“I posle ove varoši Kruševca pređoh rečenu reku Moravu na jednoj skeli i uđoh u državu desopta Rasije ili Srbije. I ono što je sa one strane reke Turčinovo je, a ono što je sa ove strane je rečenoga despota, koji plaća za to 50.000 dukata godišnji danak. A kada pređoh preko rečene reke naiđoh na vrlo lep i dobro naseljen kraj niz rečenu reku Moravu…”

Iz Brokijerovog zapisa imamo opis kraja, podataka da je kraj naseljen i položaj naselja u njemu, opis Stalaća koji je video preko reke i pomen folte. Za flotu kaže da je sam lično nije video jer hrišćanima nije dozvoljen prilaz, ali daje njen detaljniji opis na osnovu svedočanstva koje je slušao.

Evlija Čelebija

Evlija Čelebija sa svog putovanja, na sačuvanoj minijaturi

Evlija Čelebija, čije je puno ime Evlija ibn Derviš Mehmed Zilli, je tokom svog puta od skoro četrdeset godina obišao predele od Sirije, Egipta i Azerbejdžana do Rusije, Beča i samog severa Evrope. Gotovo pola decenije putovao je po Balkanu i ostavio zapise o životu na prostorima Srbije s kraja 17.veka.

U njegovim putopisima nalazimo i nesvakidašnje opise života u Srbiji pod osmanskom vlašću. Pobuna koju je Đorđe Rakoci podigao protiv turske carevine, dovešće 1660.godine Evliju Čelebiju u naše krajeve. Preko Sofije putovao je do Beograda, dolinom Morave.

Idući preko Pirota, Bele Palanke, Niša, Aleksinca, prošao je i kroz Krušavac koji je detaljno opisao. Dalji put ga je preko Paraćina, Batočine i Grocke do Beograda vodio i kroz Temnić. U svom zapisu govori da je prošao upravo levom obalom Morave i da je na tom mestu prešao reku i da su razapeli šatore.

Putopisi i izveštaji Austrijanaca

Epšelviceva karta iz 1717.godine sa lokacijom Varvarina

Nakon vremena Evlije Čelebije veliki broj stranaca prošao je našim krajevima, kod kojih može da se pronađe i po neki zapis naših krajeva. Engleskinja Ezel Kural Šo je prolazila na putu prema Carigradu, kao i engleski doktor Eduard Braun koji je 1669.godine prešao Moravu na istom mestu kao i Evlija Čelebija.

Iz tih zapisa znamo da je kod samog prelaza postojalo naseljeno mesto i iz njih saznajemo da je Morava u to vreme i dalje bila plovna. Već kroz jedan vek kasnije situacija se bitnije promenila, da bi se u 19.veku organizovala ekspedicija da se povrati plovnost Moravi.

U toku Bečkog rata između Turaka i Austrijanaca dogodila se Velika seoba Srba, kada je patrijarh Arsenije III Čarnojević poveo Srbe preko Save i Dunava. Talas koji je krenuo sa juga prošao je i kroz Temnić i sa sobom povukao stanovništvo ovog kraja, pa odatle naselja u Sremu Obrež, Bačinci i druga.

Kada je nakon novog austrijsko-turskog rata početkom 18.veka napravljena nova linija razgraničenja dva carstva, a Austrijanci formirali Kraljevinu Srbiju, poslata je vojna komisija da utvrdi granice. Temnić i Varvarin nalazili su se na granici prema Osmanskom carstvu, kao i u vreme Despotovine.

Vojna komisija koju su činili pukovnik Najperg, činovnik Helbling i inženjerijski kapetan Epšelvic ostavila je dosta značajne podatke o našem kraju. Dok je Najperg uradio veoma detaljan popis, koji pokazuje da je Temnić u to vreme već bio dosta zapusteo, Epšelvic je uradio kartu ovog kraja.

Najperg u svom zapisu govori da u vreme kada su oni boravili Varvarin, Bačina, Maskare i Parcane nisu bili naseljenja mesta, jer su iza seobe ostala pusta. Navodi i spisak drugih mesta, gde su mnoga naselja zapustela. Epšelviceva karta pokazuje lokaciju na terenu svih ovih naselja.

Neposredno uoči izbijanja poslednjeg austrijsko-turskog rata i Kočine krajine u Srbiji, kroz naše krajeve je prošao Josif Miteser, očigledno sa ciljem sondiranja terena. Četvorica austrijskoh oficira su tom prilikom sačinila geografsku kartu, dok je sam Miteser ostavio opis.

U svom putopisu Miteser kaže da se pored Morave i Kalenićke reke nalazi mesto Bela Crkva sa 23 hrišćanske kuće i crkvom. Naseljeno je Bošnjane sa 10 kuća, i Obrež sa 43 kuće, a skele su se nalazile kod Varvarina, Obreža i Maskara. Kraj se za kratko vreme oporavio i uoči ustanka bio ponovo naseljen.

Oto Dubislav Pirh

Oto Dubislav Pirh – “Putovanje po Srbiji u godini 1829.”

Oto Dubislav Pirh bio je kapetan pruske vojske na proputovanju kroz Balkan. Knjiga “Putovanje po Srbiji u godini 1829.” putopis je kapetana pruske vojske koji živopisno i tačno opisuje zemlju na početku njenog oslobađanja od turskog nasleđa, tokom prve vlade Miloša Obrenovića.

Pirh je na svom putu prolazio kroz Varvarin čiji je opis zabeležio. U svom putopisu beleži lep utisak koji je stekao. Varvarin se tada po njegovom opisu uveliko oporavio, dvorišta su bila ograđena, a kuće pokrivene crepom i ušorene. Ostavio je zapis o promeni lokaciji Varvarina neposredno uoči bitke.

Feliks Kanic

Feliks Kanic – “Srbija – zemlja i stanovništvo”

Feliks Kanic je austrijski arheolog i putopisac koji je ostavio značajno delo “Srbija – zemlja i stanovništvo”. Proučavao je teritoriju Srbije i Bugarske u 19.veku, objavio je čitav niz knjiga koje je i ilustrovao, a u kojima je prikazao ove zemlje i njihove narode, a naročito starine sa ovih prostora.

Zapis Feliksa Kanica zatiče Varvarin koji već počinje da se menja ka ovakvom kakvim ga danas poznajemo. Opisuje varošicu o kojoj u svom zapisu kaže: “Ona se nalazi na ušću Kalenićke reke u Moravu i već je 1824.godine sagradila crkvu Uspenja Presvete Bogorodice, a 1896.godine je u 279 domova imala 1804 duša.”

Kanicov putopis dosta govori i o Temniću u celini, koji je proputovao kao i Levač. Beleži da je najteži udarac za Temnić nastao početkom poslednje decenije 19.veka kada je 14 sela izdvojeno iz Temnića i dodeljeno okolnim srezovima. Može da se primeti da je nakon toga zaista nastala stagnacija, jer varošica Varvarin i danas ima gotovo isti broj stanovnika kao i tada, pre više od jednog veka.

Categories
Istorija

Cincari Varvarina

Temelji privrednog razvoja i urbanizacije Varvarina

Uspon varošice Varvarin, sa početkom razvoja trgovine i zanatstva vezan je za doseljavanje cincarskih porodica u ovu moravsku varošicu. Nakon što su došli Cincari otvarane su prve trgovinske radnje i dućani. Njih je u varoši pred izbijanje Drugog svetskog rata bilo petnaestak. Vremenom su uticali i na pojavu finansijskih i bankarskih usluga u varoši.

Cincari su bili vrlo preduzimljivi ljudi, što su za manje od pola veka svog prisustva u Varvarinu i pokazali. Njihova zajednica koja je u početku imala dve porodice u drugoj polovini 19.veka, na kraju 19.veka se dosta uvećala. Dolaskom ovih porodica Varvarin je doživljavao svoj polet koji je trajao do izbijanja Drugog svetskog rata, nakon čega su se mnogi članovi ovih porodica raselili po svetu.

Moskopolje (danas Voskopoja u Albaniji) – ostaci cincarske crkve

Cincari – poreklo

Cincari iz Varvarina potiču iz mesta Gopeš u današnjoj Makedoniji. Originalno poreklo im je iz Moskopolja, danas razorenog grada u jugoistočnoj Albaniji. Moskopolje je kao neformalna prestonica Cincara u tri navrata bilo razarano od strane Turaka i Albanaca. Najpre 1769.godine, zatim 1788.godine, i konačno u potpunosti razoreno 1821.godine, po izbijanju Grčke revolucije.

Cincari su u talasima napuštali Moskopolje i raseljavali se, najviše na prostor današnje Makedonije, u to vreme još uvek osmanske provincije Rumelija. Bitoljski kraj im je bio odgovarajući, zbog saobraćajnica za trgovinu, a Gopeš koji se nalazi na 25km od Bitolja bio je odlično mesto za život. U kratkom periodu se u Gopešu i okolnim selima okupila veća cincarska zajednica.

Samo pola veka kasnije, 70-tih godina 19.veka Turci su započeli da sprovode Tanzimat, odnosno reforme carstva. U okviru tih reformi započela je i izgradnja puteva, ali su ove mere direktno uticale na štetu onih regiona koje su putevi zaobišli. Među njima je bio i Gopeš. Cincari tada po drugi put kreću u veću seobu, seleći se u Grčku, Bugarsku, Rumuniju, Srbiju, a neki već tada u Ameriku.

Panorama Gopeša u Makedoniji s kraja 19.veka

Doseljavanje u Varvarin

Prva porodica Cincara koja se doselila bili su Kostići, koji su u Varvarin stigli krajem 60-tih godina 19.veka. Nakon dolaska su Đorđu Kostiću, starešini porodice, dodelili Esnafsko pismo, priznanje o veštinama i sposobnostima za bavljenjem poslovima u zanatsvu i trgovini. Ovaj dokument mu je izdat 13.septembra 1886.godine u Varvarinu, jer je brzo po dolasku iz Gopeša pokrenuo uspešno trgovinu.

Cincari Kostići

Đorđe Kostić bio je u braku sa Evgenijom, i iz tog braka imali su dvojicu sinova, Janaćka i Kostu. Janaćko Kostić je imao naslednike koji su ostavili traga ne samo u kulturnom životu Varvarina, već i Srbije, a kasnije Jugoslavije. Za razliku od njega Kosta nije imao naslednike, ali se na nagovor Đorđa u Varvarin doselio njegov brat, Taško Kostić.

Taško Kostić imao je dva braka, i iz prvog imao ćerku Julu, udatu u Orašju za Životu Milovanovića. Iz drugog braka imao je ćerku Aleksandru, udatu u Varvarin za Mirka Blagojevića, kao i ćerku Mariku. Ona se udala u Kruševac za poznatog ugostitelja i preduzetnika poznatog kao Rade Kikiriki. Potomci Kostića i danas žive u Varvarinu.

Cincari Tasići-Trpči

Nakon Kostića u Varvarin su se doselili i Trpči, koji po dolasku menjaju prezime u Tasić. Dva brata iz ove porodice imala su razgranato potomstvo, bili su to Dimitrije Tasić i njegov brat Janaćko, poznat kao stari Naća. Dimitrije je bio oženjen Sofijom Hrista, i iz tog braka rođeno je šestoro dece, dok je Janaćko iz svog braka sa Milosijom Ilić imao trojicu sinova.

Potomci ove porodice živeli su u Varvarinu, a najveći broj njih posebno nakon Drugog svetskog rata kada im je oduzeta imovina odlaze za Beograd, ili inostranstvo. Jedna grana ove porodice je i pre doseljavanja Tasića u Varvarin novi život potražila u Americi, da bi se po prvi put sreli nakon 135 godina, i to u Varvarinu.

Cincari iz porodica Kostić (levo) i Tasić (desno)

Novi talas naseljavanja

Nakon doseljavanja Kostića i Tasića, u Varvarin su se doselile porodice Dimitrijević, Nastasijević i Naumović. Prema sačuvanim podacima porodica Naumović ostavila je najmanje traga i jedina je od porodica Cincara koja nije imala uspeha. Nikola Naumović kao starešina porodice imao je dve ćerke i jednog sina koji je poginuo na Sremskom frontu 1945.godine. Brzo nakon toga se ova porodica ugasila.

Cincari Dimitrijevići

Koja Dimitrijević, kao starešina porodice Dimitrijević, bio je poznati preduzetnik. Iz braka sa suprugom Micom nije imao dece, a bio je poznati kafedžija, pa je naslednik sve njegove imovine bila njegova sestra Leposava Đorđević. Takođe je imao i brata od strica Pericu Dimitrijevića, koji se nije ženio, i sestru Vericu, koja se nije udavala. Njihova imovina nalazila se na mestu dnašnje poslastičarnice “Proleće”.

Jedini pripadnik porodice Dimitrijević koji je imao naslednike bio je Đorđe Dimitrijević, poznat kao Mali Đorđe. Imao je dvojicu sinova po imenu Kosta, koji je bio poslanik iz Varvarina, i Leku, koji je bio diplomirani pravnik. Leka je sa suprugom Cincarkom po imenu Gale imao tri deteta, Veru, Đoku i Milu. Njihovi rođaci Nastasijevići imali su dosta brojnije potomstvo.

Cincari Nastasijevići

Đorđe Nastasijević, brat od tetke Đorđa Dimitrijevića, bio je poznat kao Veliki Đorđe. On se sa porodicom u Varvarin doselio 1870.godine, i brzo po doseljavanju stekao veliko imanje u Varvarinu i okolini Varvarina. Bio je vrlo uspešan trgovac žitaricama i stokom, a najviše je sarađivao sa Austro-Ugarskom, do početka Prvog svetskog rata.

Iz braka sa suprugom Nastasijom, iz cincarske porodice Tasić, imao je četvoro dece, Herakliju, Lazara, Konstantina Koju Nastasijevića koji je bio najmlađi, i trećeg sina koji je rano umro. Heraklija je umrla jako mlada u Varvarinu bez naslednika. Lazar Nastsijević je imao dvoje dece, Nastasiju Seku, udatu Knežević, i sina Đorđa. Najmlađi, čuveni preduzetnik Koja Nastasijević iz dva braka nije imao dece.

Cincari Nastasijevići (levo), Leka Dimitrijević (u sredini) i Milica Anđelković (desno)

Zaostavština varvarinskih Cincara

Ovaj kratak pregled ne bi mogao u dovoljnoj meri da predstavi značaj i uticaj koji su cincarske porodice imale na razvoj Varvarina. Sa jedne strane to je privredni procvat, posebno u trgovini, zanatstvu, ugostiteljstvu. Članovi ovih porodica bili vrlo preduzimljivi ljudi, i iznad svega uspešni u svim poslovima kojima su se bavili.

U njihovom vlasništvu su se nalazile najveće trgovine i dućani, prve varvarinske kafane, kao i hoteli. Jedan od prva dva varvarinska hotela, “Evropa”, bio je u vlasništvu Koje Nastasijevića. Bavili su se i advokaturom, bilo je među njima i vrhunskih inženjera. Ulazili su i u svet politike i bili predstavnici Varvarina na državnom nivou. Ćerke Đorđa Kostića bile su posvećene medicini, Evgenija Kostić udata Šljivić, i njena sestra Jelena Beba, udata Simonović.

Važi da su pripadnice ovih porodica bile poznate i po lepoti, i da su Varvarinu osim u ekonomiji davali doprinos i na ovaj način. Ćerka Marike Tasić, Milica Anđelković je u nekoliko navrata u posleratnim godinama birana za Mis Varvarina. Ono što je zajedničko svim ovim porodicama, osim preduzimljivosti, bilo je i visoko obrazovanje. Njemu su svi težili, i koje su u predratnim godinama donosili u Varvarin.

Categories
Istorija

Moravska tajna

Plovna prošlost Morave i moravski plovni koridor

U javnosti je ponovo postala aktuelna ideja o plovidbenom putu Dunav – Morava – Vardar, kojim bi Srbija dobila izlaz na more, budući da bi na jugu preko Vardara izašla na Egejsko More. Ova ideja je stara više od jednog i po veka, a i u vreme nastanka je bila slabo izvodljiva jer je najveća prepreka bila plovnost Morave. U prošlosti je Velika Morava bila i više plovna nego što je danas.

Danas je Velika Morava plovna svega 3 km uzvodno od ušća. U istoriji, bila je plovna sve do grada Ćuprije, u vreme Rimljana, dok je za vreme Turaka bila plovna i do Stalaća, gde se nalazila rečna flota. Međutim, tokom vekova, Velika Morava je doslovno zatrpana nanosima iz Južne Morave i Zapadne Morave, zbog čega je njeno korito danas dosta pliće u odnosu na srednji vek.

Od planova da reka postane plovna se ipak nije odustajalo. Prve i najveće akcije novijeg doba odvijale su se u drugoj polovini 19.veka, kada je Morava postala plovna do Stalaća i Varvarina. Kada je tokom 20.veka počeo program melioracije, 1966. godine bilo je predviđeno da Morava postane ponovo plovna, u prvoj fazi do Ćuprije, a kasnije sve do Stalaća, dakle čitavim tokom, ali ideja nije realizovana.

Parobrod na Moravi
Parobrod na Velikoj Moravi

U istoriji je ostalo zapisano da 1867. austrijski parobrod stigao do Stalaća. Pored toga je zabeleženo i da su još 1841. četiri poštanske lađe doplovile do Ćuprije. Takođe, i knez Miloš je preduzimao akcije sa namerom da Morava ponovo postane plovna, bar kao u vreme kako je Bertrandon de la Brokijer zabeležio. Dovodio je krmanoše sa reke Moriš kako bi obučavali splavare na Moravi.

Prvi pomaci su nastali na inicijativu barona Feldhajma, austrijskog inženjera, koji je 1860.godine započeo sa ispitivanjem korita Velike Morave. On je na svom parobrodu “Morava”doplovio do Ćuprije 1867.godine. Kasnije je, isto 1867. godine, kapetan “Morave” Juranek uspeo da doplovi do Ćuprije i Stalaća, ali sa srpskim inženjerskim oficirom Antom Aleksićem.

Austrijsko Dunavsko parobrodsko društvo je vršilo ispitivanje korita i plovnosti Morave od 1862. do 1869. godine i pružilo podršku Feldhajmovoj inicijativi. Engleski brodovlasnici Edvard Burke i Džon Kerne su 1863.godine tražili koncesiju na 30 godina, da bi uspostavili plovidbu sa dva parobroda na reci Moravi. U planu je bila i izgradnja pristaništa u Glogovcu kod Jagodine, ali taj plan nikada nije realizovan.

Dunav – Morava – Vardar
Skela na Moravi kod Maskara nedaleko od lokaliteta Sastavci

Ideja o povezivanju severne i južne Evrope kanalom kroz Srbiju, kojim bi plovni put bio skraćen 1.200 kilometara, nije novijeg doba. Stara je više od jednog veka, a za projekat su posebno zainteresovane opštine koje se nalaze u dolini reke Morave. Dosadašnjim projektima, osim glavnog puta, do Stalaća, planirana su i dva bočna – Zapadnom Moravom do Kraljeva, i Južnoom Moravom do Niša.

Dosta aktuelniji deo ideje o plovnoj Moravi, je deo koji se odnosi na plovni kanal Dunav – Morava – Vardar – Egejsko More. Za ovaj projekat su mnogi stručnjaci tvrdili da bi doneo brojne pogodnosti. Prema istim ocenama, takozvani rasuti teret, zbog jeftinijeg transporta i kraćeg puta, bio bi prevožen kanalom kroz Srbiju, čime bi se zaobišlo Crno more.

Smatra se da bi ovakva kapitalna investicija pokrenula građevinsku, mašinsku i elektroindustriju, ali i brodogradnju. Međutim, izgledi za realizaciju ovakvog megalomanskog projekta su prilično nerealni, i to zato što su i praktične, i tehničke, kao i finansijske prirode. Za početak, Morava nije postala plovna ni melioracijama i regulacijom toka, što je preduslov za sve ostalo.

Tehničke probleme dodatno povećava i to što sem Morave ni Vardar nije plovan, a to je praktično kompletan rečni koridor projektovanog kanala. Upitno je to i koliko bi se ovaj plovni put koristio, a pretpostavlja se da bi cena ovakvog projekta bila previsoka. Za Srbiju bi to svakako bila ogromna investicija, a njen ekonomski potencijal diskutabilan, i u pogledu finansiranja a i projektovanih prihoda od ovog projekta.

Moravske plovne ekspedicije
Doček kajakaške štafete u Varvarinu 1985.godine

Možda su male šanse da će Moravom ponovo zaploviti rečna flota, kao što je u prošlosti bio slučaj, ali su se na njoj do danas održale skele i ribarski čamci. Doduše, i skela je na Moravi danas sve manje, a neke od njih i danas podsećaju na prošla vremena. Najviše ih je u gornjem toku Velike Morave, od mesta gde nastaje u sastavcima i nizvodno do Paraćina i Ćuprije.

Na Moravi su se odvijale brojne regate, koje su ranije bile masovnije, i dočekivane u Varvarinu, a učesnici pozdravljani sa obala reke i starog mosta. Zatim je ta tradicija skoro zamrla, da bi je do danas očuvali najviše entuzijasti. Prva ekspedicija tog tipa organizovana je 1998.godine kada je manja grupa plovila Moravom od lokaliteta Sastavci u Varvarinu, do ušća Morave u Dunav, put dug 217 kilometara.

Slični pokušaji su se nastavili i u narednim godinama, ali se i dalje svodilo na inicijativu pojedinaca i njihov entuzijazam. Brodova na Moravi danas nema, a i čamaca je sve manje. Nestala su i njena najzačajnija obeležja – vodenice. Tek poneka od njih ostala je na ovom putu dugom više od 200 kilometara, da čuva sve tajne Morave i da podseća na njene ćudi.

Categories
Istorija

Srednja škola Varvarin

Pola veka edukacije i stručne kvalifikacije

Srednja škola Varvarin obeležila je jubilej od 50 godina rada 2015.godine. To je svečano obeleženo organizovanjem više manifestacija: likovnim i literarnim konkursom, likovnom kolonijom, sportskim takmičenjima. Sve aktivnosti i sekcije koje danas u školi deluju uspešno uključile su se u obeležavanje.

Tom prilikom su profesori Srednje škole pripremili i monografiju koja govori o njenom istorijatu, kojom je prikazan razvoj škole i njen dosadašnji rad. Kroz školu je do danas prošlo više od 50 generacija učenika, i više od 100 profesora od kojih su mnogi u njoj proveli čitav radni vek.

Počeci rada škole – Gimnazija i Obrazovni centar
Stari izgled Srednje škole u Varvarinu

Škola je otpočela sa radom 1965. godine kao odeljenje Gimnazije Kruševac. Već 1972. godine odlukom Ministarstva prosvete škola postaje samostalna i deluje kao Gimnazija Varvarin. Uskoro će uslediti nova promena kada bude počela da obrazuje kvalifikovane kadrove sa srednjom stručnom spremom.

Školske 1977/1978. godine škola se transformisala u Obrazovni centar, kada je reformom školstva uvodeno usmereno obrazovanje. Usmereno obrazovanje podrazumevalo je dvogodišnje zajedničke osnove, i drugu fazu usmerenog obrazovanja koja je podrazumevala stručno usmeravanje.

Od te školske godine druga faza usmerenog obrazovanja, današnji III i IV razred, upisivala je učenike za mašinsku, prirodno-matematičku i arhivsko-prevodilačku struku. Učenici su se školovali za III i IV stepen spreme, kao što se radi i danas.

Mnogi od naših bivših učenika su nastavili školovanje na višim i visokim školama na svim univerzitetima tadašnje Jugoslavije. Kasnije su postajali poznate ličnosti iz javnog života i rada, uključeni u rad lokalne i državne zajednice.

Transformacija škole – Tehnička škola Varvarin
Tehnička škola Varvarin – srednja stručna škola

Najveća dosadašnja transformacija Srednje škole dogodila se početkom 90-tih godina kada je registrovana kao Tehnička škola u Varvarinu 24.09.1990. godine. U toku ove decenije škola će zaokružiti sva područja rada u kojima obrazuje i danas.

Rešenjem Ministarstva prosvete iz 1994. godine utvrđeno je da škola ispunjava uslove da ostvaruje nastavni plan i program u području rada Mašinstvo i obrada metala, zatim Hemija, nemetali i grafičarstvo, a iste školske godine školi se odobrava rad isturenog Odeljenja Gimnazije Paraćin.

U okviru navedenih područja rada počelo se sa školovanjem za obrazovne profile Mašinski tehničar, Metalostrugar, Bravar i Automehaničar, zatim Hemijski laborant i Izrađivač hemijskih proizvoda. Odeljenje Gimnazije je bilo prirodno-matematičkog smera.

Poslednja promena će se dogoditi od školske 2000/2001.godine kada je rešenjem Ministarstva prosvete Tehničkoj školi odobren rad u novom području rada, Ekonomija, pravo i administracija. Od 1.septembra 2000.godine otvoren je novi profil Ekonomski tehničar koji je upisao prvu generaciju.

Odeljenje Gimnazije prirodno-matematičnog smera će od 2003/2004.godine postati matično odeljenje Tehničke škole u Varvarinu. Upravo ovo odobrenje Ministarstva prosvete biće uvod u novu transformaciju škole koja se odvija i danas.

Nova transformacija škole – Srednja škola Varvarin
Srednja škola Varvarin – mešovita srednja škola

Budući da je školovala učenike različitih obrazovnih profila, kao i gimnazijalce nastala je potreba da se škola preregistruje iz stručne u mešovitu školu. Tehnička škola je od septembra 2005. godine postala mešovita škola i promenila naziv u današnji, Srednja škola Varvarin.

Škola je i dalje obrazovala učenike za područja rada Mašinstvo i obrada metala, Hemija, nemetali i grafičarstvo, Ekonomija pravo i administracija, i Gimnazije. U međuvremenu je dolazilo do toga da profil Mašinskog tehničara promeni usmerenje u Mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje.

Odlukom Ministarstva prosvete od školske 2006/2007. godine u okviru područja rada Mašinstvo i obrada metala upisan je nov obrazovni profil. Te školske godine upisana je prva generacija učenika koja se školovala za zanimanje Mehaničar grejne i rashladne tehnike.

Iste školske godine došlo je i do promene u području rada Hemija, nemetali i grafičarstvo, kada je uvedeno obrazovanje učenika obrazovnog profila Tehničar za zaštitu životne sredine. Ovaj smer će u narednim godinama zameniti obrazovanje za profil Tehničar za hemijsku i farmaceutsku tehnologiju.

Promene su se dogodile i na polju obrazovanja učenika III stepena u pdručju rada Mašinstvo i obrada metala. Srednja škola je najpre dobila odobrenje da obrazuje učenike obrazovnog profila Instalater, a nakon toga i za upis učenika u obrazovni profil Mehaničar privredne mehanizacije.

Srednja škola u Varvarinu danas
Direktori Srednje škole Varvarin – Vesna Čabrić i Dragoljub Stanojević

Za pedeset pet godina postojanja škola je u potpunosti ispunila ulogu u pogledu obrazovanja, vaspitanja i ostručnog sposobljavanja tehničara i radnika u više struka i zanimanja, i obrazovanju ginazijalaca. Obrazovni profili su se vremenom menjali, ali kvalitet rada škole se nije menjao.

Kolektiv škole danas broji više od 60 zaposlenih, od čega je preko 50 profesora. Kroz školu je u prethodnim generacijama prošlo oko 4000 učenika, stekavši srednje obrazovanje. U toku školovanja mnogi su ostvarili zapažene rezultate na takmičenjima svih nivoa predstavljajući školu i Varvarin.

Većina bivših učenika je po završetku škole nastavljala školovanje na višim i visokim školama na svim univerzitetima u Jugoslaviji i Srbiji. Mnogi od njih su ih uspešno završili, postali ugledni profesionalci u poslovima kojima se bave, ljudi iz javnog, privrednog, sportskog i kulturnog života.

Srednja škola u Varvarinu jedina je ovog tipa u opštini. Škola ima aktivnu ulogu u širenju nauke i kulture, kao i u oplemenjivanju kulturno-zabavnog života mladih u Varvarinu i šire. Podstiče mlade obrazovanjem da se ostvare u profesijama za koje se obrazuju, ili podrškom njihovih talenata i interesovanja.